U
svom prilogu o posledicama zakona o univerzitetima iz 1998.g. na saradnike i
delatnost u Institutu “Vinca” pokusacu da, u svojstvu ko-ordinatora za
Institute pri UUOD kao i pri bivsem Beogradskom Odboru Udruzenja
Univerzitetskih profesora i naucnih radnika (sada UPI), ukratko predstavim i opsti
polozaj svih osam Instituta, koji su
bili u sastavu BU.
Institut “Vinca” bio je najveci od osam
instituta koji su bili u sastavu B. U. do dana (26 maja 1998.g.), kada je
“vlada narodnog jedinstva” usvojila novi Zakon o Univerzitetima. Po tom zakonu,
koji nazalost do danas nije promenjen, svih osam instituta iskljuceno je iz
sastava Beogradskog Uiverziteta.
Donosenje poslednjeg zakona o
Univerzitetima skoro da se vremenski poklopilo sa postavljanjem Branislava
Ivkovica na mesto resornog ministra za nauku i tehnologiju, koji je u tek
formiranoj, nenadmasnoj “vladi narodnog jedinstva” zamenio Dusana Kanazira.
Instituti su i inace, pre
uvodjenja ovog zakona bili u specificnom polozaju. U pogledu akademskih prava i
sloboda bili su prikraceni vise od fakulteta u sastavu Univerziteta. Za
Institute se primenjivala jedna pomalo neobicna kombinacija zakona o preduzecima,
zakona o naucno-istrazivackom radu i zakona o Univerzitetima, sto je bilo pretoceno
u Statute Instituta, kao osnovne pravne akte o poslovanju Instituta. Direktor
je imenovan od strane vlade, preko upravnog odbora, ali u dobroj meri (ne i obavezno) uz uvazavanje misljenja
naucnog veca.
Dakle stepen akademskih sloboda u
institutima pre inauguracije novog zakona od 1998 . g. bio je samo za nijansu
visi od onog na koji su svedeni fakulteti posle maja 1998. Sve je u najvecoj
meri zavisilo od radikalnosti ili
fleksibilnosti direktora, njegove snalazljivosti u komunikaciji sa resornim
ministrom, ali i od stepena poslusnickog mentaliteta saradnika u institutima. (Ono
sto je bio Filozofski medju fakultetima to je Institut drustvenih nauka bio medju
institutima).
Moze se reci da su bile dve
pozitivne tacke koje su proisticale iz dotadasnjeg ukljucenja Instituta u
Univerzitet:
1.
Ucesce naucno-nastavnog veca
(koje su u Vinci sacinjavali svi naucni radnici u zvanju naucni savetnik i visi
naucni saradnik) u oceni naucnog rada saradnika i donosenje odluka o izboru u
naucna zvanja. Te ocene su, uglavnom formalno, uvazavale komisije republickog
ministarstva za nauku i tehnologiju. Pri ovakvom sastavu naucno-nastavnog veca odluke o izboru u naucna zvanja
donosene su cesto u dugoj i neakademskoj atmosferi, ali ipak nije bilo moguce
izabrati u vise zvanje nekoga ko nije ispunjavao kriterijume postavljene
zakonom o naucnom radu.
2.
Diplomski, magistarski i doktorski radovi, koji se u velikom broju
rade u Vinci od njenog osnivanja, mogli su i formalno, sto znaci odgovornije i
kvalitetnije, biti rukovodjeni od
strane saradnika Instituta.
Umanjeni deo akademskih sloboda u
Institutima, proisticao je iz primene zakona o preduzecima, jer je generalni direktor
imenovao rukovodioce labotaorija i pojedinih organizacionih delova instituta. Bar tako je bilo u Vinci.
Ti rukovodioci dobili su titule “Direktor” a ovlacsenja da se ponasaju kao
super sila, ukoliko su to nalazili za shodno, sto je uglavnom bio slucaj. Utoliko
pre ukoliko su se na takvim polozajima zatekle strucno i moralno nedorasle licnosti. Naravno da je takav voluntarizam, uz
odsustvo pravilnika o raspodeli dohodka i bilo kakvog uvazavanja strucnosti i
kvaliteta rada unutar laboratorija, bio veoma daleko od svake varijante
stimulisanja pozitivne selekcije strucnih kadrova a veoma blizak iskoriscenju
svake mogucnosti za finansijske
transakcije kojima se stimulisu i neguju poslusnici. Drugim recima, u
laboratorijama se odvijala potpuna refleksija u malom vladanja po formuli vlade narodnog jedinstva: nagraditi poslusnike
i nagaziti one druge. Broj onih koji misle svojom glavom i ne PRISTAJU da budu
dekor za manipulacije i izigravnje
demokratije narodnog poslusnistva bio je zanemarljiv i obelezen krupnom i
neizbrisivom etiketom: “NEKO-OPERATIVAN
SVOJEGLAVI SOLISTA”. Kratko receno,
bio je to raj za karijeriste kukavicko poslusnickog tipa.
Nazalost, broj onih koji
PRISTAJU, neki uz gundjanje, ali pristaju, bio je impozantan pa je i rezultat
sa tim u skladu. Moj je utisak da je u nasem institutu odnegovan nadprosecan
poslusnicki mentalitet, verovatno zbog stalnog i tradicionalno budnog oka “sluzbe”,
jos iz Rankovicevog doba. Bilo je pokusaja malih iskoraka ka slobodi u vreme
gradjanskih i studentskih protesta 1996/97, ali je neuspeh ovog protesta
napravio i korak nazad. Udvostruceni su napori dodvoravanja vlastima.
Rukovodstvo Instituta “Vinca”
(generalni direktor M. Kopecni, predsednik Upravnom odbora R. Matovic,
predsednik NN Veca M. Stojic, istaknuti clan SPS, izabran za predsednika na dan
nezaboravnog kontramitinga u Beogradu) nije pokazalo spremnost da se pridruzi
inicijativi Instuta drustvenih nauka i donekle Bioloskog Instituta u zajednickom,
institucionalnom suprotstavljanju novom zakonu. Resorni ministar je obecavao
svetlu buducnost i procvat i nauke i na njoj zasnovane male privrede, posebno u
“nacionalnim” Institutima, cijem je prestiznom statusu clanstvo u BU bila cista
smetnja.
U kratkotrajnom protestu Univerziteta, koliko zbog brojnosti
plavih uniformi toliko i zbog brizljivo odnegovanog poslusnickog
mentaliteta, ucestvovali su samo
“svojeglavi i ne ko-operativni elementi”.
Posle izdvajanja iz sastava
Univerziteta, umesto obecanog procvata pocelo je dalje “sredjivanje” instituta.
Izmenjen je sastav upravnog odbora (predsednik Nikola Mitrovic, tada direktor
Instituta za onkologiju, prominentni clan JUL-a) a zatim i Statut, ali je
njegov tekst ostao nedostupan sa naucnu javnost.
Prema tom statutu Naucno vece je
“birano” strogo kontrolisanim postupkom, po delegatskom principu iz oblasti
delatnosti, tako sto predhodno grupa kadrovika dobro razradi proceduru tzv.
izbora. I pored toga sto naucno vece nije imalo skoro nikakvih kompetencija u
kreiranju naucne delatnosti veoma se vodilo racuna da procedurom “izbora” svako
znacajnije iznenadjenje u pogledu poslusnosti bude eliminisano. Poslusnika koji
su pristali da ovako “biraju” i da ovako budu “izabrani”, nije nedostajalo. Neposlusnik je bio samo
jedan (od oko 150). Izabrani predsednik
naucnog veca postala je N. Miljevic, sada v.d. direktora za nauku.
U Institutu je aktivirana
mala sindikalna podruznica pri tzv. samostalnom, odnosno rezimskom sindikatu,
koja nije uspela da pridobije masovno clanstvo delimicno zbog svoje institucionalne
veze, a delimicno zbog karijeristickih ambicija i ceste promene partijskih boja
njenog rukovodioca @. Vukovica.
Generalni direktor
Instituta Miroslav Kopecni ostao je do termina za reizbor , februara 1999, ali
nije reizabran, iako je dobio podrsku naucnog veca (postavljen je za rektora BK
Univerziteta), nego je za V.D. direktora
od strane novog UO i MNTR postavljen Ilija Plecas, poslusni clan svoje partije
(SPS), a kao njegovi pomocnici takodje su imenovani clanovi i/ili poslusnici
vladajucih partija. Uveden je i jedan novitet. V.D. Direktor i njegovi pomocnici
zadrzali su i svoja mesta “Direktora” Laboratorija, kao i finansijske prinadleznosti,
naravno. Svi drugi direktori Laboratorija ostali su na svojim mestima, uz
obilatu jagmu u dodvoravanju “novim” vlastima. Dve super prilike za isticanje
bile su:
a) “Uspesma” odbrana od NATO
pakta pracena dodelom povelja za pobedu i po nekim honorarom za prekovremeni
“rad”.
b) Sastavljanje strategije i
programa razvoja istrazivanja u Institutu, cijom je izradom rukovodio
novopostavljeni pomocnik v.d. direktora za nauku, Nebojsa Neskovic, predsednik
komisije za nauku i tehnologiju beogradske podruznice JUL-a i rukovodilac akcelarorske
jedinice “Tesla”.
U timu za izradu strategije i
programa ucestvovali su ljudi po njegovom licnom izboru, a delegatsko “naucno
vece” je u potpunosti iskljuceno iz ovog posla. Niti se pitalo niti se bunilo sto
se ne pita. Jer JUL je bio “cool” , pa je takav morao biti i program. Prozet cvrkutom
slavuja, usmeren protiv destruktivnih nauka, i na oko vidno dedinjski leprsav. (videti
sajt http//nauka2001.tripod/pozivnice/zapisi iz bliske proslosti). Nekoliko recenica
izgovorene jednom zgodnom prilikom od strane tadasnje “prve dame”, naslo se i u
preambuli Strategije razvoja Srbije koju je uskom krugu zvanica, na “javnoj”
tribini, predstavio tadasnji ministar (i kostruktor svega i svacega, pa i
strateskog projekta “Kalenic pijaca”, B. Ivkovic. Na “javnu” tribinu uspeli su
da udju i neki nepozeljni elementi, koji su se potrudili da takvu strategiju
dobro iskritikuju i bar istaknu njene glavne manjkavosti.
Iako je proglaseno da je na javnim skupovima strategija
razvoja nauke usvojena masovnim odobravanjem,
srecom nije se uspelo u nameri
formalizovanja te masovne podrske u parlamentu narodnog jedinstva. Nastao je
pohod pod parolom “Znanjem na Vracar”, pa angazovanje resornog ministra u
pribavljanju sredstava i vozila za agenciju FONAS.
Prazan hod je u Institutu iskoriscen da se strategija
estetski dotera, a njeno koricenje u vise duginih boja obavljeno je neposredno
posle peto-oktobarskih dogadjaja.
Tada su, kao sto se zna, nastale promene, a one su se u
Institutu ocitovale u frapantnom stampedu za partijske knjizice pazljivo odabranih
clanica DOS-a. Od v.d. generalnog direktora Plesaca stize cestitka
novoizabranom predsedniku drzave, a kolegijum direktora organizacionih delova
i glavni direktorijum sam sebi
izglasava poverenje, uz izricanje kritika dotasnjem resornom ministru, koji je
u poslovanje sa Institutom cak uspeo da umesa i cuvenu firmu “Koling”.
U opstem talasanju prepoznatljivi su pokusaji nekih
lobija da se formiraju neke nove sindikalnih podruznice koje bi trebalo da podrze
novanastalu situaciju a sacuvaju stecene privilegije odredjenim krugovima, a
ustvari onemoguce stvaranje jakog sindikalnog pokreta.
Prvobitna sindikalna podruznica krece u akciju
razotkrivanja dela finansijskih mahinacija ucinjenih u predhodnom periodu. Finansijske
inspekcije otkrivaju da su ogromne sume novca potrosene na fiktivne autorske
ugovore za samo nekolicinu ljudi. Sve se zavrsava, bar privremeno, na otkazu
rukovodiocu zajednickih sluzbi. Rukovodstvo i sluzbenici finansijskih sluzbi
ostaju nedodirljivi, a direkor za finansije preuzima i mesto rukovodioca
zajednickih sluzbi. Ispitivanje finansijskih “transakcija” sa Kolingom i
FONAS-om ostaje na ledu, kao i posledice
visemecnog zadrzavanja sredstava za projekte na zajednickom racunu, sve dok se
sredstva potpuno ne devalviraju pre nego sto stignu za projekat, a bivalo je i
da ne dodju. A bilo je i ostalo i drugih sitnijih stvari koje se skupljaju po
sistemu zrno po zrno…
V.D. direktor Plecas ostaje na tom mestu svih 9 meseci
posle promena a onda se vraca “samo” na mesto Direktora laboratorije za zastitu
od zracenja.
Od tada je Institut u v.d. stanju, trenutno u fazi
biranja/imenovanja novog direktora.
Vise puta pokretana smislenost prekomernih izdvajanja za
akceleratorsku instalaciju u veoma teskim uslovima po ostale naucne oblasti, uz
prezentiranje realnih, visestruko nizih cena takvih instalacija u svetu, ostala
je bez odgovora.
U medjuvremenu je nasa poslusnicka sredina iznedrila
nekoliko istaknutih kadrova, jednog ambasadora, (Miroslav Kopecni), cak dva
pomocnika ministra (sada bivsi Ivan Petrovic i novo postavljeni Vladimir Matic),
jednog sefa kabineta u Ministarstvu za nauku, tehnologije i razvoj (Jadranka
Djuricic) i nekoliko clanova upravnih odbora (Zelimira Ilic, Mirjana Jovanovic,
Natasa Bibic). Nekoliko stranaka vladajuce koalicije “ojacano” je strucnim
kadrovima, koji ni u najcrnjim periodima represije nisu pokazali ni najmanju zelju
za promenama, cak ni u vidu potpisa na masovno potpisivanim peticijama. Da ne
govorimo o lagodnom zivotu u zavetrini, lako odobravanim putovanjima i sl., uz pazljivo cuvanje svojih djonova, potpetica,
pluca, zdravlja, a narocito od batina.
Uz sve to, posle promena od 5 oktobra, prvi put se
dogodilo nesto sto se nije smelo dogoditi u naucnoj instituciji takve reputacije
kakvu je imao Institut u Vinci. Dogodila su se dva izbora u naucno zvanje “visi
naucni saradnik” dvojice ljudi koji za to nisu imali realne naucne podloge. Njihove
preopsirno napisane strucne biografije posluzile su kao maska za nedostatak trazenih
naucnih referenci. Bilo je tu i drugih, jacih argumenata. Jedan (I. Petrovic)
nalazio se na polozaju pomocnika ministra za nauku, a drugi (M. Orlic) posle
uspesnog komandovanja odbranom od vazdusnih napada, uzimao je zalet za
kandidovanje za komandovanje Institutom.
Da se ne zaboravi: Sve ovo je proteklo uz vecinsko pristajanje, nesto gundjanja i
vrlo malo jasnog protivljenja.
Vinca, Januara 2002.
Ruzica Nikolic, naucni savetnik