Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

Institut za nuklearne nauke “Vinca”

 

            U svom prilogu o posledicama zakona o univerzitetima iz 1998.g. na saradnike i delatnost u Institutu “Vinca” pokusacu da, u svojstvu ko-ordinatora za Institute pri UUOD kao i pri bivsem Beogradskom Odboru Udruzenja Univerzitetskih profesora i naucnih radnika (sada UPI), ukratko predstavim i opsti polozaj svih osam  Instituta, koji su bili u sastavu BU.

 

Institut “Vinca” bio je najveci od osam instituta koji su bili u sastavu B. U. do dana (26 maja 1998.g.), kada je “vlada narodnog jedinstva” usvojila novi Zakon o Univerzitetima. Po tom zakonu, koji nazalost do danas nije promenjen, svih osam instituta iskljuceno je iz sastava Beogradskog Uiverziteta.

Donosenje poslednjeg zakona o Univerzitetima skoro da se vremenski poklopilo sa postavljanjem Branislava Ivkovica na mesto resornog ministra za nauku i tehnologiju, koji je u tek formiranoj, nenadmasnoj “vladi narodnog jedinstva” zamenio Dusana Kanazira.

Instituti su i inace, pre uvodjenja ovog zakona bili u specificnom polozaju. U pogledu akademskih prava i sloboda bili su prikraceni vise od fakulteta u sastavu Univerziteta. Za Institute se primenjivala jedna pomalo neobicna kombinacija zakona o preduzecima, zakona o naucno-istrazivackom radu i zakona o Univerzitetima, sto je bilo pretoceno u Statute Instituta, kao osnovne pravne akte o poslovanju Instituta. Direktor je imenovan od strane vlade, preko upravnog odbora, ali u dobroj  meri (ne i obavezno) uz uvazavanje misljenja naucnog veca.

Dakle stepen akademskih sloboda u institutima pre inauguracije novog zakona od 1998 . g. bio je samo za nijansu visi od onog na koji su svedeni fakulteti posle maja 1998. Sve je u najvecoj meri  zavisilo od radikalnosti ili fleksibilnosti direktora, njegove snalazljivosti u komunikaciji sa resornim ministrom, ali i od stepena poslusnickog mentaliteta saradnika u institutima. (Ono sto je bio Filozofski medju fakultetima to je Institut drustvenih nauka bio medju institutima).

 

Moze se reci da su bile dve pozitivne tacke koje su proisticale iz dotadasnjeg ukljucenja Instituta u Univerzitet:

 

1.     Ucesce naucno-nastavnog veca (koje su u Vinci sacinjavali svi naucni radnici u zvanju naucni savetnik i visi naucni saradnik) u oceni naucnog rada saradnika i donosenje odluka o izboru u naucna zvanja. Te ocene su, uglavnom formalno, uvazavale komisije republickog ministarstva za nauku i tehnologiju. Pri ovakvom  sastavu naucno-nastavnog veca odluke o izboru u naucna zvanja donosene su cesto u dugoj i neakademskoj atmosferi, ali ipak nije bilo moguce izabrati u vise zvanje nekoga ko nije ispunjavao kriterijume postavljene zakonom o naucnom radu.

2.      Diplomski, magistarski i doktorski radovi, koji se u velikom broju rade u Vinci od njenog osnivanja, mogli su i formalno, sto znaci odgovornije i kvalitetnije,  biti rukovodjeni od strane saradnika Instituta.

 

Umanjeni deo akademskih sloboda u Institutima, proisticao je iz primene zakona o preduzecima, jer je generalni direktor imenovao rukovodioce labotaorija i pojedinih organizacionih delova instituta. Bar tako je bilo u Vinci. Ti rukovodioci dobili su titule “Direktor” a ovlacsenja da se ponasaju kao super sila, ukoliko su to nalazili za shodno, sto je uglavnom bio slucaj. Utoliko pre ukoliko su se na takvim polozajima zatekle strucno i moralno nedorasle licnosti.  Naravno da je takav voluntarizam, uz odsustvo pravilnika o raspodeli dohodka i bilo kakvog uvazavanja strucnosti i kvaliteta rada unutar laboratorija, bio veoma daleko od svake varijante stimulisanja pozitivne selekcije strucnih kadrova a veoma blizak iskoriscenju svake mogucnosti  za finansijske transakcije kojima se stimulisu i neguju poslusnici. Drugim recima, u laboratorijama se odvijala potpuna refleksija u malom  vladanja po formuli vlade narodnog jedinstva: nagraditi poslusnike i nagaziti one druge. Broj onih koji misle svojom glavom i ne PRISTAJU da budu dekor za  manipulacije i izigravnje demokratije narodnog poslusnistva bio je zanemarljiv i obelezen krupnom i neizbrisivom etiketom: “NEKO-OPERATIVAN  SVOJEGLAVI  SOLISTA”. Kratko receno, bio je to raj za karijeriste kukavicko poslusnickog tipa.

Nazalost, broj onih koji PRISTAJU, neki uz gundjanje, ali pristaju, bio je impozantan pa je i rezultat sa tim u skladu. Moj je utisak da je u nasem institutu odnegovan nadprosecan poslusnicki mentalitet, verovatno zbog stalnog i tradicionalno budnog oka “sluzbe”, jos iz Rankovicevog doba. Bilo je pokusaja malih iskoraka ka slobodi u vreme gradjanskih i studentskih protesta 1996/97, ali je neuspeh ovog protesta napravio i korak nazad. Udvostruceni su napori dodvoravanja vlastima.

 

Rukovodstvo Instituta “Vinca” (generalni direktor M. Kopecni, predsednik Upravnom odbora R. Matovic, predsednik NN Veca M. Stojic, istaknuti clan SPS, izabran za predsednika na dan nezaboravnog kontramitinga u Beogradu) nije pokazalo spremnost da se pridruzi inicijativi Instuta drustvenih nauka i donekle Bioloskog Instituta u zajednickom, institucionalnom suprotstavljanju novom zakonu. Resorni ministar je obecavao svetlu buducnost i procvat i nauke i na njoj zasnovane male privrede, posebno u “nacionalnim” Institutima, cijem je prestiznom statusu clanstvo u BU bila cista smetnja.

 U kratkotrajnom protestu Univerziteta, koliko zbog brojnosti plavih uniformi toliko i zbog brizljivo odnegovanog poslusnickog mentaliteta,  ucestvovali su samo “svojeglavi i ne ko-operativni elementi”.

Posle izdvajanja iz sastava Univerziteta, umesto obecanog procvata pocelo je dalje “sredjivanje” instituta. Izmenjen je sastav upravnog odbora (predsednik Nikola Mitrovic, tada direktor Instituta za onkologiju, prominentni clan JUL-a) a zatim i Statut, ali je njegov tekst ostao nedostupan sa naucnu javnost.

Prema tom statutu Naucno vece je “birano” strogo kontrolisanim postupkom, po delegatskom principu iz oblasti delatnosti, tako sto predhodno grupa kadrovika dobro razradi proceduru tzv. izbora. I pored toga sto naucno vece nije imalo skoro nikakvih kompetencija u kreiranju naucne delatnosti veoma se vodilo racuna da procedurom “izbora” svako znacajnije iznenadjenje u pogledu poslusnosti bude eliminisano. Poslusnika koji su pristali da ovako “biraju” i da ovako budu “izabrani”, nije nedostajalo. Neposlusnik je bio samo jedan (od oko 150).  Izabrani predsednik naucnog veca postala je N. Miljevic, sada v.d. direktora za nauku.

U Institutu je aktivirana mala sindikalna podruznica pri tzv. samostalnom, odnosno rezimskom sindikatu, koja nije uspela da pridobije masovno clanstvo delimicno zbog svoje institucionalne veze, a delimicno zbog karijeristickih ambicija i ceste promene partijskih boja njenog rukovodioca @. Vukovica.

Generalni direktor Instituta Miroslav Kopecni ostao je do termina za reizbor , februara 1999, ali nije reizabran, iako je dobio podrsku naucnog veca (postavljen je za rektora BK Univerziteta), nego je za V.D.  direktora od strane novog UO i MNTR postavljen Ilija Plecas, poslusni clan svoje partije (SPS), a kao njegovi pomocnici takodje su imenovani clanovi i/ili poslusnici vladajucih partija. Uveden je i jedan novitet. V.D. Direktor i njegovi pomocnici zadrzali su i svoja mesta “Direktora” Laboratorija, kao i finansijske prinadleznosti, naravno. Svi drugi direktori Laboratorija ostali su na svojim mestima, uz obilatu jagmu u dodvoravanju “novim” vlastima. Dve super prilike za isticanje bile su:

a)    “Uspesma” odbrana od NATO pakta pracena dodelom povelja za pobedu i po nekim honorarom za prekovremeni “rad”.

b)    Sastavljanje strategije i programa razvoja istrazivanja u Institutu, cijom je izradom rukovodio novopostavljeni pomocnik v.d. direktora za nauku, Nebojsa Neskovic, predsednik komisije za nauku i tehnologiju beogradske podruznice JUL-a i rukovodilac akcelarorske jedinice “Tesla”.

U timu za izradu strategije i programa ucestvovali su ljudi po njegovom licnom izboru, a delegatsko “naucno vece” je u potpunosti iskljuceno iz ovog posla. Niti se pitalo niti se bunilo sto se ne pita. Jer JUL je bio “cool” , pa je takav morao biti i program. Prozet cvrkutom slavuja, usmeren protiv destruktivnih nauka, i na oko vidno dedinjski leprsav. (videti sajt http//nauka2001.tripod/pozivnice/zapisi iz bliske proslosti). Nekoliko recenica izgovorene jednom zgodnom prilikom od strane tadasnje “prve dame”, naslo se i u preambuli Strategije razvoja Srbije koju je uskom krugu zvanica, na “javnoj” tribini, predstavio tadasnji ministar (i kostruktor svega i svacega, pa i strateskog projekta “Kalenic pijaca”, B. Ivkovic. Na “javnu” tribinu uspeli su da udju i neki nepozeljni elementi, koji su se potrudili da takvu strategiju dobro iskritikuju i bar istaknu njene glavne manjkavosti.

Iako je proglaseno da je na javnim skupovima strategija razvoja nauke usvojena masovnim odobravanjem,  srecom  nije se uspelo u nameri formalizovanja te masovne podrske u parlamentu narodnog jedinstva. Nastao je pohod pod parolom “Znanjem na Vracar”, pa angazovanje resornog ministra u pribavljanju sredstava i vozila za agenciju FONAS.

Prazan hod je u Institutu iskoriscen da se strategija estetski dotera, a njeno koricenje u vise duginih boja obavljeno je neposredno posle peto-oktobarskih dogadjaja.

 

Tada su, kao sto se zna, nastale promene, a one su se u Institutu ocitovale u frapantnom stampedu za partijske knjizice pazljivo odabranih clanica DOS-a. Od v.d. generalnog direktora Plesaca stize cestitka novoizabranom predsedniku drzave, a kolegijum direktora organizacionih delova i  glavni direktorijum sam sebi izglasava poverenje, uz izricanje kritika dotasnjem resornom ministru, koji je u poslovanje sa Institutom cak uspeo da umesa i cuvenu firmu “Koling”.

U opstem talasanju prepoznatljivi su pokusaji nekih lobija da se formiraju neke nove sindikalnih podruznice koje bi trebalo da podrze novanastalu situaciju a sacuvaju stecene privilegije odredjenim krugovima, a ustvari onemoguce stvaranje jakog sindikalnog pokreta.

Prvobitna sindikalna podruznica krece u akciju razotkrivanja dela finansijskih mahinacija ucinjenih u predhodnom periodu. Finansijske inspekcije otkrivaju da su ogromne sume novca potrosene na fiktivne autorske ugovore za samo nekolicinu ljudi. Sve se zavrsava, bar privremeno, na otkazu rukovodiocu zajednickih sluzbi. Rukovodstvo i sluzbenici finansijskih sluzbi ostaju nedodirljivi, a direkor za finansije preuzima i mesto rukovodioca zajednickih sluzbi. Ispitivanje finansijskih “transakcija” sa Kolingom i FONAS-om ostaje na ledu, kao i  posledice visemecnog zadrzavanja sredstava za projekte na zajednickom racunu, sve dok se sredstva potpuno ne devalviraju pre nego sto stignu za projekat, a bivalo je i da ne dodju. A bilo je i ostalo i drugih sitnijih stvari koje se skupljaju po sistemu zrno po zrno…

V.D. direktor Plecas ostaje na tom mestu svih 9 meseci posle promena a onda se vraca “samo” na mesto Direktora laboratorije za zastitu od zracenja.

Od tada je Institut u v.d. stanju, trenutno u fazi biranja/imenovanja novog direktora.

Vise puta pokretana smislenost prekomernih izdvajanja za akceleratorsku instalaciju u veoma teskim uslovima po ostale naucne oblasti, uz prezentiranje realnih, visestruko nizih cena takvih instalacija u svetu, ostala je bez odgovora.

U medjuvremenu je nasa poslusnicka sredina iznedrila nekoliko istaknutih kadrova, jednog ambasadora, (Miroslav Kopecni), cak dva pomocnika ministra (sada bivsi Ivan Petrovic i novo postavljeni Vladimir Matic), jednog sefa kabineta u Ministarstvu za nauku, tehnologije i razvoj (Jadranka Djuricic) i nekoliko clanova upravnih odbora (Zelimira Ilic, Mirjana Jovanovic, Natasa Bibic). Nekoliko stranaka vladajuce koalicije “ojacano” je strucnim kadrovima, koji ni u najcrnjim periodima represije nisu pokazali ni najmanju zelju za promenama, cak ni u vidu potpisa na masovno potpisivanim peticijama. Da ne govorimo o lagodnom zivotu u zavetrini, lako odobravanim putovanjima i sl., uz  pazljivo cuvanje svojih djonova, potpetica, pluca, zdravlja, a narocito od batina.

Uz sve to, posle promena od 5 oktobra, prvi put se dogodilo nesto sto se nije smelo dogoditi u naucnoj instituciji takve reputacije kakvu je imao Institut u Vinci. Dogodila su se dva izbora u naucno zvanje “visi naucni saradnik” dvojice ljudi koji za to nisu imali realne naucne podloge. Njihove preopsirno napisane strucne biografije posluzile su kao maska za nedostatak trazenih naucnih referenci. Bilo je tu i drugih, jacih argumenata. Jedan (I. Petrovic) nalazio se na polozaju pomocnika ministra za nauku, a drugi (M. Orlic) posle uspesnog komandovanja odbranom od vazdusnih napada, uzimao je zalet za kandidovanje za komandovanje Institutom.

Da se ne zaboravi: Sve ovo je proteklo  uz vecinsko pristajanje, nesto gundjanja i vrlo malo jasnog protivljenja.

 

Vinca, Januara 2002.

 

Ruzica Nikolic, naucni savetnik