Make your own free website on Tripod.com

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ Београд, 29.маја 2003.године

Б е о г р а д 10 Број:

Студентски трг 1

 

 

 

На основу члана 4. Правилника Суда части Универзитета у Београду (Гласник Универзитета у Београду, број 116/03 ), Суд части је на својој седници одржаној 29.маја 2003. године усвојио следеће

 

 

САОПШТЕЊЕ СУДА ЧАСТИ

ПОВОДОМ ЗАКОНА О УНИВЕРЗИТЕТУ ИЗ 1998. ГОДИНЕ

 

 

У историји Универзитета у Београду посебно место заузима период важења Закона о универзитету из 1998. године (Службени гласник Републике Србије, бр. 20/98 од 28. маја 1998. године). Донет је као реакција власти на губитак избора 1996. године и грађански и универзитетски протест, који су уследили током зиме 1996/97, чиме је власт коначно присиљена да призна резултате избора. Закон је био намењен потпуном потчињавању универзитета и гушењу сваког мишљења које би се супроставило ставовима владајућег режима.

Законом из 1998. године је укинута аутономија универзитета. Према њему, неограничени управљач универзитетом је била Влада. Она је постављала ректоре и декане. Запослени нису имали право да их предложе, а ако би их на неки начин предложили, Влада није била везана предлогом (чл. 110. и 123.). Управни одбори су били органи управљања на универзитету и факултетима. Чланове управног одбора постављала је Влада. Они су се састојали од представника власти, студената и професора. Али, професори чланови управног одбора, као и студенти су заправо били представници Владе, јер ни запослени професори, а ни студенти, нису имали право да предложе своје представнике. Чак и ако би их предложили, Влада није била везана предлогом, него је слободно одлучивала које професоре и студенте да именује у управне одборе (чл. 115, 116, 128, 129.). Професоре и асистенте, изузев редовних професора, бирао је декан факултета. За избор редовног професора потребно је било још и одобрење министра просвете. Декан је вршио избор на основу извештаја стручне комисије коју је сам именовао. Катедра је имала право да предложи комисију, али тим предлогом декан није био везан. Декан није био дужан да изабере кандидата чак и кад је овај испуњавао све услове за избор и није био дужан да образложи своју одлуку. Када је запосленом (изузев редовног професора) истицало време не које је биран, декан није био дужан да распише конкурс за његов поновни избор или за унапређење, чак и кад дотични испуњава све законске услове за то (чл. 87-95.). Ако декан не изврши избор, могао је засновати допунски радни однос са кандидатом којег сам одреди, без расписивања конкурса (чл 94.). С обзиром да декан није морао да изабере кандидата који испуњава стручне услове, значи да је могао да се руководи вануниверзитетским критеријумима (тзв. морално-политичка подобност, политичко опредељење, национална и верска припадност), што је супротно међународним документима које је Југославија потписала и ратификовала, као и уставним правилима о забрани дискриминације, без обзира на својства личности.

После доношења овог Закона сви професори и асистенти су били у обавези да потпишу нове уговоре о раду, иако су имали већ пуноважно засноване радне односе. Тим уговорима они су се заправо обавезали да прихвате нови Закон (чл. 165.), јер је обавеза потписивања уговора, утврђена Законом о универзитету, била супротна Закону о радним односима Србије који није тражио обавезно закључење уговора о раду за лица која су у радном односу. Наставно-научно веће се образовало на основу статута универзитета и факултета које су доносили управни одбори. На већини факултета наставно-научна већа нису чинили сви професори и асистенти, већ њихови делегати, које су бирали или декани, или катедре, а шефове катедри су, по правилу, постављали декани. Таква наставно-научна већа доносила су наставне планове и програме, под огромним утицајем декана. Поједине одредбе Закона из 1998. године, а нарочито она о обавези закључења уговора о раду, имале су ретроактиво дејство, иако у поступку доношења Закона није био утврђиван општи интерес као уставни основ за ретроактивност.

Битне особине Закона о универзитету из 1998. године, описане у претходном тексту показују да су аутономија универзитета и слобода научног и уметничког стваралаштва, као темељи универзитета, овим Законом укинути. Без само-одлучивања и без стваралачких слобода, универзитет престаје то да буде и, у најбољем случају, постаје школа. Поред тога, овај Закон се показао као веома погодан инструмент за насиље коме су прибегли поједини декани постављени од Владе и као погодан инструмент за прогон студената, наставника и сарадника универзитета. Појаве, стране бићу универзитета, проистекле из примене овог Закона су бројне и до данас нису све евидентиране. Овде ће бити наведене оне које су типичне:

а. Масовно присуство наоружаних лица на факултетима од појединих наставника изабраних или радно ангажованих непосредном применом овог Закона, преко параполицијских одреда који су играли улогу телохранитеља декана, тукли студенте у зградама факултета или физички удаљавали наставнике и сараднике из факултетских зграда или их спречавали да у њих уђу, до присуства редовне полиције у универзитетским и факултетским здањима појаве су које нису забележене у историји универзитета у Србији. Атмосфера коју су такве појаве проузроковале тешко је нарушила колегијалне односе на факултететима и на универзитету.

б. Масовно отпуштање и дисциплинско кажњавање наставника и студената факултета, довело је до тога да је око 200 наставника и сарадника удаљено са посла против своје воље или напустило универзитет не могавши да се сагласи са бруталном применом Закона о универзитету из 1998. године.

в. Масовно запошљавање и унапређивање некомпетентних наставника и сарадника, без одговарајуће процедуре и испуњавања универзитетских критеријума било је такође присутно. На Универзитет у Београду, у трогодишњем периоду важења Закона о универзитету из 1998. године, примљено је 1405 нових наставника и сарадника. На делу је била брутална негативна селекција, регрутовање послушника и прогон неистомишљеника односно одлив мозгова. Све ово је неминовно утицало на снижавање квалитета наставе на Универзитету, која је и иначе била врло нередовна.

г. Неконтролисан масован упис студената, мимо педагошких критеријума и без обзира на техничку и кадровску опремљеност факултета је, такође, битно смањио квалитет наставе.

д. Акти самовоље октроисаних декана, акти разноврсних дискриминација на штету непоћудних професора и сарадника а у корист политичких истомишљеника, као нпр. ускраћивање варијабилног дела зараде, онемогућавање напредовања упркос испуњености универзитетских критеријума, представља групу особито честих последица примене овог Закона.

 

ђ. Искључење из Асоцијације европских универзитета и Европске ректорске конференције, био је одговор Европе на догађања на нашим универзитетима, који надлежне није бринуо и није изазивао очекиване реакције.

 

Неправедне и штетне последице примене овог Закона у времену које није кратко оставиле су дубок траг на целокупну академску заједницу Универзитета у Београду и посебно на студенте који су масовно напуштали земљу.

У доношењу и спровођењу овог Закона, који се с правом може сматрати законом против универзитета, активну улогу су, нажалост, имали и неки професори Универзитета у Београду. У првом реду ту је др Мирјана Марковић, професор социологије на Географском факултету, председник Дирекције Југословенске удружене левице (ЈУЛ), која је на Универзитету у Београду деловала кроз Комитет универзитетске левице (КУЛ) не поштујући изричиту законску забрану партијског организовања на универзитету.

Закон је предложила коалициона Влада Републике Србије. У јавности су се највише заузимали за доношење овог Закона три потпредседника Владе и професора универзитета, др Ратко Марковић (СПС), др Милован Бојић (ЈУЛ) и др Војислав Шешељ (СРС), као и министри у истој Влади министар за образовање и физичку културу др Јово Тодоровић и министар за науку и технологију др Бранислав Ивковић.

На Универзитету у Београду Закон су спроводили др Јагош Пурић, као ректор, и проректори др Предраг Ђорђевић, др Маја Леви Јакшић и др Никола Ристић. У спровођењу овог Закона на факултетима посебно су се истицали др Влада Теодосић, декан Електротехничког факултета и др Радмило Маројевић, декан Филолошког факултета. Остали декани и продекани, такође, сносе одговорност јер су, поред осталог, прихватањем функција омогућили да власт ствара привид нормалног стања на универзитету.

Поред некритичког служења владајућој ологархији, наведени професори Универзитета у Београду спроводили су Закон о универзитету из личних, породичних и политичких користи. Грубо су погазили један од основних моралних принципа, поштовање дигнитета и интегритета институције, који је посебно важан у универзитетској средини. Поред тога, њиховим деловањем негирани су принципи слободе духа и стваралаштва и сви видови академских слобода. Стога се може закључити да су прекршили основна етичка начела и традицију универзитетске заједнице.

 

Суд части јавно осуђује све актере доношења и безобзирног спровођења Закона о универзитету из 1998. године и сматра да наведени професори Универзитета у Београду не заслужују да буду чланови академске заједнице.

 

 

 

П Р Е Д С Е Д Н И К

СУДА ЧАСТИ

 

 

Проф.др Драгољуб Белић