Make your own free website on Tripod.com

 

 

DANAS: LICNI STAV

 

Milic Milovanovic

 

Univerzitet u raljama "zakona tranzicijskog i privremenog karaktera"

 

Ceo zivot kao "prelazno resenje"

 

 

U secanju nam jos ne bledi slika u kojoj Srpska majka Dafina od miloste zove svoje stedise: "Pilici moji!" Korisnicima njenih usluga ovo se svakako dopadalo, kao i kafa i sok kojim su sluzeni prilikom ostavljanja para. Nisu vredela nikakva upozorenja strucnjaka, nikakavo ukazivanje na cinjenicu da nijedna privreda nije u stanju da stvori tako visoke kamate - pilici su jednostavno znali kome treba da povere svoje zivotne ustedjevine.

 

Ovih dana je konacno utvrdjen Predlog zakona o univerzitetu. Kazemo konacno, jer je ukidanje Milosevicevog diktata predstavljalo jedno od glavnih predizbornih obecanja udruzene opozicije od pre godinu i po dana. Istini za volju u medjuvremenu su pisane i brisane razne verzije novog zakona, i stalno je isticana dilema da li da se pise "reformski" ili "tranzicioni zakon", sve dok nismo dobili ovo sto nam je ponudjeno.

 

Pisci su se opredelili za "zakon tranzicijskog i privremenog karaktera". Vec kod tih reci ne mogu a da ne reagujem licno: od kad znam za sebe nude mi se reforme, prelazna resenja - "samo jos malo, pa ce poceti; sacekaj malo, jos si mlad" itd. Prevalio sam tako vise od pola staza, a nikako da pocnem da zivim u jednoj normalnoj i sredjenoj zemlji. Niko nece da mi konacno saopsti: "To je to - ovo su institucije koje smo napravili koristeci sve svoje znanje i umece, te predlazemo da traju vecito, a ne samo do prvih izbora"!

 

Valjda usled takve muke i duga vremena poceo sam da pratim kako to rade "u svetu" i kako se kod nas nekad radilo. Jedna od prvih stvari koja mi je dopala ruku bio je nas prvi Zakon o Univerzitetu. On je napisan kratko i jasno, jezikom koji svako moze da razume, sa resenjima koja ne ostavljaju mesta sumnjama. Nista od toga ne vredi za najnoviji predlog - pisan je u komunistickom maniru koji nastoji da regulise sve detalje (npr. po clanu 123 diplome moraju imati suvi zig!), te je morao biti predugacak. Pojedini clanovi su gotovo prazni, kao na primer clan 26 koji nastoji da pobroji sve oblike nastave. Neka resenja su nejasna jer se nigde ne daju definicije kategorija koje se koriste: "Obim svih oblika nastave moze se iskazati brojem bodova umesto brojem casova" (cl. 17), gde se bodovi ni pre ni posle toga vise ne spominju.

 

Neki clanovi otvaraju vise dilema nego sto daju odgovora - kao izbor "saradnika bez saradnickog zvanja" (cl.70), ili "strucni rezultati od znacaja za razvoj struke" (cl.76), dok su neki besmisleni - Republicki savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja, gde sede rektori i prorektori postojecih univerziteta, donosi odluku (sic) o ucescu univerzitetskog obrazovanja u drustvenom proizvodu (cl.118)!

 

Ove primedbe bi bile minornog znacaja kada bi najvaznija resenja bila primerena jednom demokratskom i liberalnom rezimu. Medjutim, pored spomenutog ucesca u drustvenom proizvodu, i druga resenja za finansiranje, upravljanje i organizaciju, odisu samoupravnom ideologijom. Moramo verovati da su pisci zakona nameravali da zastite autonomiju univerziteta, ali oni su ponudjenim resenjima samo pruzili zastitu nesposobnima i/ili privilegovanima.

 

Strah od konkurencije se ogleda u postojanju dvostrukih kriterijuma - postojeci fakulteti sami formiraju svoje nastavne planove i programe, dok potencijalni konkurenti moraju da obezbede saglasnost ministra i Republickog saveta (tj. postojecih univerziteta). Ali, nisu samo u pitanju planovi i programi - univerzitet sam sebe organizuje, sam ocenjuje svoj rad, usvaja finansijski plan i godisnji obracun, siri se, cak osniva nove organizacije, sam utvrdjuje sta i koliko radi. Predstavnici osnivaca (drzava ili privatnik) imaju pravo samo da sede u savetima univerzitetskih ustanova i da posmatraju kakve se odluke donose, ali im ne vredi da se bune bice preglasani buduci da su u manjini.

 

Vrhunac ideologije socijalistickog samoupravljanja nalazimo u stavovima koji definisu prihode: drzava namiruje troskove rada fakulteta (cl.130), dok on samostalno, kao kakav OOUR, utvrdjuje visinu skolarine (cl.133). Ta sredstva, ali i ona stecena obavljanjem lukrativnih zanimanja, ostaju fakultetima kao prihod. Stavise, drzava daje novac fakultetu "u srazmeri sa ostvarenim prihodom" (cl.134)! Recimo na dinar sopstvenih prihoda, drzava daje dinar iz budzeta?! Naravno, srazmera moze biti i drukcija I verovatno je pisac imao nameru da kaze kako ce drzava uplacivati sredstva u obrnutoj srazmeri sa prihodima od fakultetske delatnosti. To mozemo samo nagadjati, ali ostaje cinjenica da su fakulteti u veoma razlicitoj poziciji "da sticu sredstva na osnovu ugovora sa korisnicima usluga" (pravi Kardeljev stil).

 

Neki fakulteti jedva mogu da nadju "korisnike usluga" makako se trudili, dok drugi po prirodi posla imaju bogatu klijentelu koja je godinama doprinosila cvetanju korupcijskih afera. Da li prvi treba da budu kaznjeni manjim drzavnim davanjima, ili obrnuto - nagradjeni vecim prihodom? Ocigledno je u pitanju cista arbitrarnost u proceni i ukoliko bi ovakvo resenje ostalo u zakonu, uveo bi se princip stalnih preraspodela u kojima bi uvek neka strana mogla da tvrdi kako je ostecena promenjenom politikom. Tako bi se jedni fakulteti zamerali drugima, sto je uvek i bio cilj politike divide et impera.

 

U samoupravnom sistemu najvaznije prvilo jeste ne zameriti se kolegama. Valjda su pisci zakona to imali u vidu kada su predlozili da kadrovi koje je Milosevicev rezim udomio na univerzitetima, zadrze svoja profesorska zvanja. Naime, oktroisani profesori univerziteta zadrzavaju sva prava ukoliko fakultetsko vece u roku od 60 dana ne donese odluku o obnovi postupka. S obzirom da ce zakon verovatno biti donet u vreme raspusta, rok je veoma kratak. Ali i obnovljeni postupak bi verovatno zavrsio potvrdjivanjem zvanja nastavnika, jer im je sad potrebna samo cetvrtina glasova izbornog veca. Obicnim smrtnicima je u redovnom postupku potrebna najmanje trecina glasova prilikom izbora u zvanje (natpolovicna vecina najmanje 2/3 prisutnih). Ocigledna je namera predlagaca da problem gurne pod tepih, jer svi smo mi nasi (pomalo socijalisti).

 

Na kraju se pitate kakve sve to ima veze sa Dafinom i pilicima iz uvodnog pasusa. Jedan od bisera Zakona je clan 61 koji veli da univerzitet moze da osniva inkubatore i inovacione centre?! Mozda vas posle usvajanja zakona ministar nece zvati pilicima, ali samo nemojte opet da kazete kako niste znali!

 

Autor je profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu

 

==================================================================================================

(Komentar: Da li se to mozda hoce inkubatorima i inovacionim centrima da legalizuje i ranija pljacka imovine univerziteta?)