Make your own free website on Tripod.com
 

Lustracija - da ili ne?

(Ovo je deo teksta Prof. dr S. Lilica, objavljen 6.11.2001. u "Danas"-u)

Pitanje: Sta su lustracija i rehabilitaija?

Odgovor: To su sredstva protiv politickog revansizma.

Iskustva pojedinih zemalja govore da je nakon perioda totalitarne vlasti potrebno sprovesti lustraciju. Kao osnovni motiv za lustraciju navodi se da je to najsigurnije sredstvo protiv revansizma. Lustracija je eticka kategorija, a odnosi se na utvrdjivanje odgovornosti za podrsku represivnoj politici nekog rezima. Ona niti podrazumeva, niti iskljucuje druge oblike odgovornosti.

U bivsoj Cehoslovackoj lustracija je sprovedena "linearno" tako sto je donet zakon kojim je visokim i srednjim drzavnim, vojnim i partijskim funkcionerima zabranjeno da u odredjenom periodu budu politicki i javno aktivni. Pored niza nedostataka, ovaj proces je bitno doprineo obnovi demokratije u ovoj zemlji. U nasim uslovima, situacija je slozenija. Zato se cini da bi posebne "sektorske lustracije" (npr. univerzitet, mediji, sudstvo, kultura itd.) bile znatno efikasnije od "linearne lustracije".

Za uspeh lustracije, vazno je da kriterijum za odgovornost bude jasan, kao i da se pruzi individualna mogucnost odbrane i rehabilitacije.

Na primeru univerziteta lustracija i rehabilitacija mogle bi da izgledaju ovako. Svako ko je od stupanja na snagu Zakona o univerzitetu od 24. maja 1998. godine, pa do 5. oktobra 2000. godine obavljao bilo koju univerzitetsku ili fakultetsku funkciju (rektor, dekan, sef katedre i sl.) na osnovu toga Zakona, ne moze u narednih deset godina (alternativa: do kraja karijere) obavljati neku akademsku funkciju. Svakome se mora garantovati mogucnost da javno iznese razloge u svoju odbranu. O rehabilitaciji odlucuje arbitrazno vece ciji se sastav odredjuje konsenzusom. Vece sve odluke donosi konsenzusom.

Umesto zakljucka.

Kako, sa jedne strane, nijedan odgovor ne moze biti definitivan i apsolutan, odnosno kako bi se, sa druge strane, u najvecoj meri izbegle razne proizvoljnosti i eventualna politicka arbitriranja, cini se da je za pocetak vise nego dovoljno jasno i nedvosmisleno postaviti osnovne kriterijume i standarde za donosenje odgovarajucih odluka i preduzimanje akcija. Ovakav pristup siguno automatski ne bi odmah doveo do optimalnih resenja, ali bi sigurno predstavljao stabilan polazni osnov da resenje jednog problema ne bude uzrok drugog.