Make your own free website on Tripod.com

 

SLUCAJ FILOLOSKOG FAKULTETA

Od krize koncepcije do kolapsa

Problem analize

Posmatrano spolja, stice se utisak da se sukob na Filoloskom fakultetu u Beogradu odvijao izmedju, s jedne strane, dekana Radmila Marojevica koga je vlada imenovala na predlog Srpske Radikalne Stranke, i, s druge strane, vecine zaposlenih na fakultetu i velikog dela aktivnih studenata. U tom smislu su zbivanja na Filoloskom fakultetu nuzna posledica novog zakona, statuta fakulteta i dekanske samovolje. Medjutim, ona su ujedno interni rezultat jednog znatno duzeg razvoja. Bez njegovog poznavanja tesko je odgovoriti zasto je kolektiv Filoloskog fakulteta relativno sporo i ne sasvim adekvatno odgovorio na izazov pred kojim se nasao.

Ono sto se dogadjalo u aktuelnom periodu od juna 1998. do kraja februara 1999. godine valja, takodje, posmatrati u kontekstu zbivanja na univerzitetu uopste. Na zalost, jos uvek ne postoji niti kriticki pregled istorije univerziteta tokom poslednjih nekoliko desetleca, niti neka temeljitija faktografska istorija Filoloskog fakulteta, niti analize relevatnih pokazatelja kao sto su struktura nastavnog osoblja, regrutacija studenata, zaposljavanja diplomiranih, nacina pisanja referata za izbore i reizbore i tako dalje. To je posledica koliko tradicionalne nezainteresovanosti univerziteta za sebe, toliko i svesti da bi svaka istoriografija jedne od struka ili fakulteta kao celine, koja ima pretenzije da prevazidje puku faktografiju, neminovno morala biti analiticka i kriticka, a to je, bar u ovom trenutku, tesko izvodljivo iz niza razloga zajednickih za svako kriticko razmatranje savremenosti uopste.

Kako nisam imao ni vremena ni mogucnosti za sistematsko istrazivanje, svoju sam analizu zasnovao na licnim zapazanjima tokom vise od dva desetleca rada na fakultetu sa svim onim ogranicenjima koje takav pristup namece.

Politika i zakon kao kontrolni mehanizmi

Najznacajniji kontrolni mehanizam nad radom jednog fakulteta jeste politicka volja vlasti. Nacini ispoljavanja te kontrole zavise u velikoj meri od politicke relevantnosti nauke koja se na datom fakultetu izucava i predaje i njenog eventualnog komercijalnog znacaja. Filologija je nauka koja je politicki neposredno relevantna pre svega u nauci o maternjem jeziku i knjizevnosti i njihovoj nastavi na svim nivoima obrazovanja. To je tradicija iz druge polovine proslog i prve polovine ovog stoleca kad je nacionalna filologija, zajedno sa nacionalnom istorijom, imala nezaobilaznu ulogu u tvorbi nacije i nacionalne ideologije. U nasoj sredini su, bez obzira na smene preovladjujucih ideologija, posebno bila ideoloski zapaljiva pitanja unutarnjih razgranicenja srpskohrvatskog jezika i knjizevnosti duz nacionalnih linija.

Na primer, pitanje da li je dubrovacka knjizevnost hrvatska, srpska ili i jedno i drugo predstavlja jezgro knjizevnoistoriografskog sukoba hrvatskih i srpskih nacionalista. Uspostavljanje, tumacenje i prenosenje nacionalnog knjizevnog kanona redovno izaziva otvorene ili prikrivene polemike kad god dodje do smene onih koji odlucuju o izboru obavezne lektire za sve nivoe obrazovnog sistema. Kad je rec o jeziku, osnovni problem je da li postoji jedan srpskohrvatski standardni jezik sa varijantama ili dva ili vise razlicitih vise standardnih jezika. Problem je daleko siri od samog Filoloskog fakulteta, jer povlaci za sobom ukupan stav prema problemima normiranja standardnog jezika, stavova prema dijalektima, shvatanju istorije srpskohrvatskog jezika, nastavi tog jezika na stranim univerzitetima, radu Instituta za srpski jezika pri SANU i tako dalje. U jednom sirem kontekstu, pitanje obuhvata pisanje udzbenika i prirucnika iz maternjeg jezika i knjizevnosti, obavezan pravopis, nastavu srpskog jezika i knjizevnosti na stranim univerzitetima i niz drugih pitanja kulture i prosvete. Sva ta pitanja je tokom prethodne godine „grupa filologa i knjizevnika", kako su sebe nazvali, okupljena oko Radmila Marojevica ne samo obnovila nego i do ekstrema doterala, te izazvala dosad najostriji sukob ne sa nacionalistima medju hrvatskim filolozima, vec sa preovladjujucim delom srpskih filologa.

Znatno je manji politicki znacaj stranih filologija na filoloskom fakultetu. Ipak, stavljanje manjeg, odnosno veceg tezista na pojedine jezike i knjizevnosti po pravilu je bilo odraz mena u politickim odnosima kako unutar bivse Jugoslavije i njenih odnosa sa drugim zemljama. Nekoliko primera mogu to ilustrovati. SlovenaËki i makedonski jezik i knjizevnost bili su zastupljeni unutar studija srpskog jezika i jugoslovenske knjizevnosti po teritorijalnom principu pripadanja bivsoj Jugoslaviji, a bugarski jezik i knjizevnost nisu iako sva tri jezika spadaju u juznoslovenske jezike. Posto se Jugoslavija raspala, slovenacki i makedonski jezik i knjizevnost su izluceni iz studija srpskog jezika i knjizevnosti. Hrvatska knjizevnost je u prilicno neodredjenom statusu, a relativno se cesto moze cuti da njen status na studijama u Beogradu treba da bude odredjen statusom nastave srpske knjizevnosti u Hrvatskoj. Nikad nije bilo jasno rascisceno da li se albanski jezik i knjizevnost studiraju u Beogradu kao maternji ili kao nematernji jezik i knjizevnost. Stav prema nastavi stranih jezika i knjizevnosti, a posebno susednih i geografski bliskih drzava, menjao se zavisno od politickih odnosa sa odgovarajucim drzavama, pa je tako uvodjenje studija savremenog grckog jezika i knjizevnosti pravdano ne strucnim merilima, po kojima je on znatno ranije trebalo da bude uveden, nego odnosima sa bratskim pravoslavnim narodom. Odnos izmedju pojedinih svetskih jezika i njihove zastupljenosti u osnovnoj i srednjoj skoli, a posebno polozaja ruskog prema engleskom, nemackom i francuskom jeziku, a samim tim i teziste koje se stavljalo na njihovu nastavu na fakultetu, zavisilo je od spoljnopolitickih odnosa. Cak je i stav prema pojedinim pravcima u knjizevnosti ili u nauci o jeziku, odnosno knjizevnosti moga da u nekim ekscesnim situacijama bude ocenjen politickim merilima.

Sve je to davalo veoma zapetljanu sliku unutarnjih odnosa i reakcija na fakultetu. Politicka kontrola nad njim obavljala se na dva nacina. Neposredne intervencije spolja i odozgo, prvo preko partijske organizacije, a kasnije i preko saveta fakulteta, bile su relativno retke. Zauzvrat je bila opipljivija posredna kontrola iznutra delovanjem pojedinih nastavnika i saradnika, zatim postojanjem pravilnika o kontaktima sa strancima (koji na svu srecu nije rigorozno primenjivan), te neposrednim uvidom Sluzbe bezbednosti preko njihovih saradnika na fakultetu.

Atmosfera na Filoloskom fakultetu ipak je bila relativno mirna. Neposredno posle rata stradao je Milos Trivunac koji je osudjen i pogubljen zbog veleizdaje jer je bio ministar prosvete u Nedicevoj vladi, a kasnije je jedan manji broj ljudi imao probleme oko Informbiroa. U drugoj polovini sedamdesetih i prvoj polovini osamdesetih godina moralno-politicka podobnost je vise bila ritual, a pamtim samo jedan slucaj u kome jedan asistent na francuskom jeziku nije reizabran sa formalnim uporistem u nedostatku podobnosti, dok je realna pozadina bila u nekim drugim zbivanjima, pa je prebacen u administrativno osoblje. Politika je, u sustini, bila u nekolikim slucajevima samo pokrice za akcije koje nisu imale veze sa njom. Za sprecavanje velikih odstupanja od dozvoljene linije bila je dovoljna unutarnja samocenzura. Tek je sa imenovanjem Radmila Marojevica za dekana na scenu stupila potpuno ogoljena politicka vlast.

Do donosenja ovog najnovijeg zakona, zakon kao drugi osnovni kontrolni mehanizam nije nesto posebno neposredno uticao na rad Filoloskog fakulteta. U poslednjih dvadesetak godina prakticno nije bilo nikakvog mesanja spolja ni pozivanja na zakon koja bi se moglo oznaciti kao neposredno zakonsko ogranicavanje akademskih sloboda. Zakon je samo u pojedinim slucajevima neposredno nametao odredjena ogranicenja. Na primer, po i sadasnjem i prethodnom zakonu magistarski radovi i doktorske disertacije moraju se pisati na srpskom jeziku, sto ima znacaj za razvoj srpskog naucnog jezika, ali je za strane filologija, pa delimice cak i za serbokroatistiku, veoma lose resenje; domaca naucna publika je vise nego ogranicena, a ucesce stranih oponenata je prakticno nezamislivo. Posto nije postojala politicka volja da se zahteva drugacije resenje, na primer slobodan dogovor kandidata i komisije o jeziku na kome ce se rad pisati i odbrana obavljati, na takvu odredbu u zakonu niko nije reagovao.

Stvarna ogranicenja akademskih sloboda zato su manje proisticala iz politickih pritisaka i zakonskih odredbi, a vise iz straha nasledjenog iz prvih poratnih godina, zbog oportunizma pojedinih nastavnika i opste konzervativnosti u nastavnim i naucnim pitanjima, tacnije receno zbog veoma tradicionalne kulture institucije i tradicionalnih naucnih paradigmi na pojedinim katedrama, te klanovskih i pojedinacnih interesa, pa su izbegavana previse provokativna pitanja kao i ona koja bi mogla da dovedu do remecenja ravnoteze u kojoj se fakultet nalazio.

Nastajanje krize

Filoloski fakultet je u posleratnom periodu, a posebno od druge polovine sezdesetih godina, doziveo snazan razvoj ogromnim povecanjem broja studenata i uvodjenjem niza novih studijskih grupa. To mu je dalo ne samo veoma razudjenu strukturu i ucinilo ga jednim od najvecih fakulteta po broju nastavnika (priblizno 215 pre najnovijih zbivanja) i studenata (oko 8.000 aktivnih, oko 12.000 dosijea), nego je potpuno promenilo interne odnose. Uz to su osnovane jezicke studije u nizu drugih univerzitetskih centara i Filoloski nije vise bio jedino mesto gde se moglo otici na studije.

Postoji bar sedam osnovnih kategorija studijskih grupa na Filoloskom fakultetu: maternji jezik i knjizevnost (tzv. nacionalne katedre), skolski strani jezici (engleski, francuski, nemacki i ruski), jezici koji su veliki po broju govornika, broju drzava u kojima se govore ili ekonomskom znacaju tih drzava (na primer, kineski, spanski, arapski, japanski, italijanski), jezici susednih drzava, koji su po pravilu i manjinski jezici u Srbiji (na primer rumunski, madjarski, albanski) i ostali jezici krajnje sarolikih odlika, te veoma heterogene transjezicke grupe kao sto su opsta lingvistika, svetska knjizevnost i bibliotekarstvo. To uslovljava razlicit znacaj i polozaj pojedinih studijskih grupa, razlicit broj nastavnika, razlicite uslove bavljenja nastavom i naukom unutar njih, veoma saroliku socijalnu pozadinu studenata na pojedinim grupama te krajnje razlicite perspektive diplomiranih kad je rec o zaposljavanju. Nekoliko primera mogu to ilustrovati.

Nije isto baviti se naukom o jeziku koji govori nekoliko desetina hiljada ljudi ili nekoliko stotina miliona, jezicima i knjizevnostima susednih zemalja ili geografski udaljenih zemalja, na grupi sa 20-30 nastavnika i na grupi sa jednim nastavnikom, nije isto drzati nastavu na grupi sa petnaestak i na grupi sa dve hiljade studenata. To je uslovilo veoma razlicite odnose izmedju pojedinih grupa i, u sustini, skoro zanemarljivu internu komunikaciju izmedju pojedinih katedara.

Kad je rec o studentima, srpski jezik i knjizevnost su nesumnjivo najznacajniji kao nastavni predmeti u skolama, ali su godinama privlacili studente prvenstveno iz nizih i siromasnijih sredina, cesto sa sela i veoma cesto one koji su dolazili iz uciteljske skole, a prosecan uspeh na klasifikacionom ispitu za nove studente nije pokazivao neki poseban kvalitet i tek je psolednjih godina ta slika promenjena na bolje. Na ruski su se upisivali studenti iz onih delova zemlje u kojima se vise ucio ruski u srednjim skolama, pre svega sa jugoistoka Srbije, jos cesce iz nizih slojeva i sa dosta slabim uspehom. Na engleski, spanski i italijanski upisivali su se studenti iz visih slojeva i gradskih sredina, sa veoma visokim prosecnim uspehom na klasifikacionom ispitu, a odmah iza njih su bili kineski, japanski, grcki, skandinavistika. Na tim jezicima je uvek bilo znatno vise kandidata nego sto ima mesta za upis, a za neke jezike je na jedvite jade popunjavan broj prebacivanjem sa jedne na drugu rang listu zahvaljujuci novoj upisnoj politici koja dozvoljava tri alternative. Zavrseni studenti srpskog jezika i jugoslovenske knjizevnosti cesto su odlazili da rade kao nastavnici, a bilo je veoma tesko naci diplomirane angliste cak i za rad u beogradskim skolama.

Ta interna slozenost izazvala je tokom vremena izvesno stanje stalne krize. Filoloski fakultet je od nastavnickog fakulteta postao fakultet koji samo jednim manjim delom svoje delatnosti proizvodi nastavnike i prilicno su bili veliki lomovi kad su, silom zakona, prvo uvodjeni pa onda ukidani smerovi koji su po prvi put ogoleli raskorak izmedju onoga za sta je fakultet bio predvidjen i onoga sto je stvarno radio. Zbog velikih razlika u kvalitetu novoupisanih studenata po grupama, nastale su i velike razlike u mogucnostima obnove nastavnickog kadra, a posebno od trenutka kad je pocelo osnivanje filoloskih grupa na drugim univerzitetima. Dalje, od obrazovne institucije koja je imala mali broj studenata, pretvorio se u masovnu obrazovnu instituciju. Konacno, sa raspadom Jugoslavije doslo je do politicki uslovljene preraspodele predmeta, nastavnika, znacaja i poimanja pojedinih jezika i knjizevnosti. Filoloski fakultet nije bio ni kadrovski ni koncepcijski spreman za taj izazov i usao je u krizu koncepcije koju nije mogao da resi, cak nije ni pokusavao da je resi. Nekoliko primera mogu to ilustrovati.

Tokom poslednjeg desetleca prakticno je prestala s radom Fonetska laboratorija zbog loseg rukovodjenja i lose kadrovske politike, ali to nije izazvalo nikakvu reakciju. Knjizevnonaucna sekcija kao diskusiona strucna tribina prakticno nikada nije ni pocela sa ozbiljnim radom, jer su pogledi onih koji je trebalo da cine okosnicu njenog rada uglavnom bili uprti ka SANU, izdavackim kucama, casopisima, dakle mestima gde se ocekivala eksterna promocija i zarada. Lingvisticka sekcija je prestala s radom nakon nekoliko godina, jer ju je preuzeo jedan od onih koji ce se kasnije prikljuciti Marojevicevoj grupi i umrtvio je iz razloga koje mozemo samo da nagadjamo. Medjutim, karakteristicno je da niko nije smatrao potrebnim da makar pokusa da obnovi njihov rad. Slicno umrtljavanje se dogodilo i sa Drustvom za strane jezike i knjizevnosti i Drustvom za primenjenu lingvistiku. Tako je fakultet ostao prakticno potpuno bez i internog i eksternog strucnog zivota, a nastavno-naucno vece je sve manje funkcionisalo kao strucni organ.

Osim toga, krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih doslo je do ublazavanja merila za izbore u pojedina zvanja, pa je, uz dobre nastavnike i saradnike, primljen ili unapredjen jedan broj slabijih nastavnika i saradnika. Onda je pocelo osipanje mladjeg kadra i bilo je sve teze naci dobre asistente. Istovremeno se razvilo shvatanje da koga nema bez njega se moze. Moze se reci da se na Filoloskom fakultetu u prvoj polovini devedesetih godina razvila sustinska nezainteresovanost za kadrovsku politiku mimo uskih klanovskih interesa. To se dogodilo u trenutku kad je bilo jasno da ce duboke politicke podele, pre svega oko takozvane nacionalne politike, veoma uticati na ukupan razvoj fakulteta. Uz sve to je jos i veoma los materijalni polozaj (lose plate, prakticno ukidanje nabavke strucne literature, veoma usporen tehnicki razvoj, drasticna pohabanost opreme, nedostatak grejanja i tako dalje) bitno demotivisao nastavnike i saradnike za rad u nastavi i nauci i primorao ih da se u ogromnoj meri okrenu zaradjivanju van fakulteta.

U celini posmatrano, fakultet je imao izrazeno smanjenu „kadrovsku otpornost" u trenutku imenovanja Radmila Marojevica za dekana.

Poremecena ravnoteza

Akademska tradicija je da se dekan smatra prvim medju jednakima i to je manje-vise uvek bilo na Filoloskom fakultetu. Dekani su se, kad je rec o nastavnim i naucim pitanjima, po pravilu oslanjali na nastavno-naucno vece koje su na Filoloskom fakultetu cinili svi zaposleni u nastavi, a u svemu ostalom na odgovarajuce strucne sluzbe i savet fakulteta manje-vise redovno izvestavajuci nastavnicki kolektiv o ukupnom poslovanju fakulteta. Time je stvoren cetvorougao rukovodjenja koji cine formalni organi kao sto su dekan, nastavno-naucno vece i nekada savet (sada upravni odbor), te neformalni uticaj administracije, to jest sekretara fakulteta i upravnike odeljenja za opste poslove, odeljenja za finansijsko i materijalno poslovanje i odeljenja za studentske poslove. To je jedna vrlo fina ravnoteza razlicitih znanja i kompetencija, veoma labilna jos iz samoupravnih vremena, koja se borbom za vlast i uticaj vrlo lako moze poremetiti.

U tom cetvorouglu je kljucna licnost dekana. Filoloski fakultet je imao dekane vrlo razlicitih ambicija i sposobnosti, ali je realno stanje fakulteta oblikovano tokom mandata dva prethodna dekana, Nikse Stipcevica, redovnog profesora italijanske knjizevnosti, i Slobodana Grubacica, redovnog profesora nemacke knjizevnosti. Za vreme njihovih, po prvi put visekratno obnavljanih mandata, poremecena je ranija ravnoteza i teziste rukovodjenja je pomereno na funkciju dekana, a onda, kako je vreme prolazilo, ka sve jacoj ulozi upravnika pojedinih sluzbi. Time je ravnoteza promenjena i uvedeno poslovodno rukovodjenje sa, na kraju, prakticno nikakvim obavestavanjem nastavnickog kolektiva o bilo cemu sem onoga sto je po zakonu bilo u nadleznosti nastavno-naucnog veca. O svemu drugom se uglavnom nagadjalo. Dugotrajna materijalna kriza je ucinila da se zanimanje nastavnog osoblja na kraju, objektivno posmatrano, svelo uglavnom na pitanje kada ce plata, topli obrok i regres. Slaba zainteresovanost, odbojnost prema bilo kakvom angazovanju, nedostatak svesti o tome kakvi su danas realni odnosi izmedju vlade kao poslodavca i nastavnika, saradnika i administrativnog i tehnickog osoblja kao zaposlenih ucinili su da je Sindikat radnika Filoloskog fakulteta osnovan tek sredinom 1998. godine.

Kako je zbog stednje papira umnozavan mali broj primeraka materijala za sednice nastavnog-naucnog veca, a ni interesovanje nije bilo preterano veliko, njegov rad se poslednjih godina u velikoj meri sveo na ritualno izglasavanje pojedinih odluka uz samo povremena neslaganja kad su kandidati predlozeni za pojedina niza nastavna zvanja ili teme predlozene za magistrature i doktorate bili upadljivo ispod zadovoljavajuceg nivoa. Fakultet je u znatno manjoj meri nego ikad ranije funkcionisao kao organska celina i predstavljao je uglavnom konglomerat slabo povezanih katedara i seminara. Ipak, uz sve interne nesuglasice i nerazumevanje, ukidanje nastavnog-naucnog veca, koje su cinili svi nastavnici i saradnici, mnogi su doziveli kao ukidanje jedinog tela na kome smo se osecali kao deo kolektiva.

Takvim razvojem stvoreno je tlo podjednako pogodno i za istinsku obnovu interesovanja za fakultet i za nastup jednog dekana kakav je Radmilo Marojevic. Dogodilo se ovo drugo jer je Srpska Radikalna Stranka imala izgleda samo jednog clana medju profesorima na Filoloskom fakultetu, ujedno clana koji joj je bio znacajan za veze sa ekstremnom nacionalistickom opozicijom u Rusiji.

Aktuelni sukob

Grubom silom politickog autoriteta i krajnje rigidnim tumacenjem Zakona o univerzitetu novi dekan je od pocetka jula do pocetka novembra 1998. godine uspeo da fakultet dovede u duboku krizu, a onda je, sve dok ga vlada nije de facto smenila sredinom februara, doneo niz odluka koje su fakultet dovele prakticno do kolapsa. Time je izazvao najostriji sukob sa posledicama koje mogu biti pogubnije po Filoloski fakultet i filologiju u Srbiji od bilo kog prethodnog zbivanja.

Radmilo Marojevic je diplomirao sa odlicnim uspehom na ruskom jeziku i knjizevnosti i na Fakultetu politickih nauka. Kao aktivista Saveza komunista bio je prvi student prodekan, uglavnom negativno zapamcen i kod nastavnika i kod studenata. Po crnogorskoj i partijskoj liniji prelazi sa Fakulteta politickih nauka, gde je bio lektor za ruski jezik, na Filoloski fakultet. Bio je izuzetno vredan i objavio veoma mnogo radova, te brzo napredovao do zvanja redovnog profesora. Ima i veoma dobrih i veoma slabih radova. Najozbiljnija mana njegovih radova je upadljiva ateoreticnost i upadljivo oslanjanje na slovensku, pre svega rusku literaturu, verovatno zbog neznanja drugih jezika. Poslednjih godina je objavio veoma mnogo radovi u kojima se bavi sociolingvistickim problemima serbokroatistike na veoma nestrucan nacin i sa izrazenim podredjivanjem strucnih argumenata politickim shvatanjima i programima. Prema kolegama se odnosio uglavnom lose i izrazito samozivo. U svom delanju je izuzetno uporan, nefleksibilan, bezobziran i sa izrazitim mesijanskim poimanjem sopstvene licnosti.

U prvoj fazi svog politickog razvoja bio je vatreni Crnogorac, komunista, internacionalac i ateista, a sa zaostravanjem politicke krize, ogromnim rastom svojih ambicija i ostrim razlazom sa onima koji su mu ranije pruzali podrsku, posebno krugova iz SANU, postaje ekstreman Srbin, radikal, pansloven i pravoslavac. Oko sebe okuplja omanju grupu istomisljenika, uglavnom iz Crne Gore i Republike Srpske, sa perifernih univerziteta i sa ekstremno nacionalistickim stavovima. Za Marojevica je mesto dekana ocevidno bilo sredstvo da sebi podredi kljucni deo filologije u Srbiji i stekne poziciju njenog daljeg usmeravanja. U tim njegovim naporima uocljiva su dva medjusobno povezana toka, interni i eksterni.

Interni redosled dogadjanja od juna 1998. do kraja februara u osnovnim crtama je sledeci.

Odgovor na novi zakon je jos u junu mesecu bila jednonedeljna obustava ispita na osnovu odluke bivseg Nastavno-naucnog veca, a onda je sve stalo u ocekivanju imenovanja novog dekana. Zaposleni u nastavi uglavnom su se bavili raspravama da li treba ili ne treba potpisivati ugovore o radu i nagadjanjima ko bi mogao biti novi dekan i uglavnom odbijali pomisao da to moze biti toliko sporna licnost kao sto je Radmilo Marojevic. Prvi potez novoimenovanog dekana je bio da zabrani zaposlenima da do 5. avgusta napustaju Beograd. U medjuvremenu je uz pomoc pravnika Srpske Radikalne Stranke uradio nacrt novog statuta. Na prvi sastanak sa nastavnim osobljem, na kome je trebalo razmotriti taj predlog , dekan je doneo pravilnik o radu samo tog sastanka po kome je bilo potpuno besmisleno vodjenje bilo kakve rasprave, jer je on mogao da da i oduzme rec i da u zapisnik unese samo ono sto sam prihvati. Sastanak je napustila ogromna vecina prisutnih, a sa Marojevicem je ostalo oko 30 onih koji su ga podrzavali iz ubedjenja ili oportunizma. Oko 150 nastavnika i saradnika od, u tom trenutku, oko 215 zaposlenih u nastavi, odrzalo je svoj sastanak u sali 11. Medjutim, vec tad je pocelo izvesno osipanje, jer je samo oko 130 potpisalo izjavu protivljenja njegovim namerama. Poslednjeg dana za potpisivanje ugovora o radu, 5. avgusta, oko trideset nastavnika i saradnika je odbilo da ga potpise, a onda je kasnije tokom godine pod pritiskom i pretnjama jedan deo njih naknadno potpisao ugovor.

Nakon oko mesec dana mirovanja tokom avgusta i okoncanja septembarskog ispitnog roka, dekan je nalozio odlazak u penziju svih onih koji ispunjavaju zakonske uslove, pa cak i onih kojima je prethodni dekan produzio ugovor o radu zbog potreba u nastavi. Tako je u penziju oteran redovni profesor anglistike i opste lingvistike Ranko Bugarski, a i redovnom profesoru srednjevekovne knjizevnosti Djordju Trifunovicu dao je otkaz na svega nekoliko meseci pre ispunjenja uslova za odlazak u penziju. Istovremeno je jedan broj zaposlenih odlucio da ode u prevremenu penziju, na primer redovni profesor nemackog jezika Zoran Ziletic, redovni profesor ruske knjizevnosti Miodrag Sibinovic, redovni profesor srpskog jezika Darinka Gortan-Premk i jos neki iako su zbog potreba nastave vecinom mogli da ostanu i preko starosne granice. Nekolicina nastavnika i saradnika je u narednim nedeljama sama dala otkaz, na primer docent za italijansku knjizevnost Zeljko Djuric i nekoliko asistenata sa spanskog i engelskog jezika.

Nakon okoncanja oktobarskog ispitnog roka dekan je prvo suspendovao sve nastavnike i saradnike koji nisu potpisali ugovor o radu, njih oko 30, prakticno cela Katedra za svetsku knjizevnost i teoriju knjizevnosti i pojedini nastavnici i saradnici sa niza drugih katedara, a zatim je jednom broju suspendovanih dao otkaz: na svetskoj knjizevnosti redovni profesor Vladeta Jankovic i docenti Aleksandar Ilic i Zoran Milutinovic, na srpskoj knjizevnosti asistent Predrag Stanojevic, na engleskoj knjizevnosti redovni profesor Slobodan Vukobrat i asistent Srdjan Vujica, te asistent za hebrejski jezik, jedini poznavalac toga jezika kod nas, Branka Nikolic.

Time je prakticno ukinuta Katedra za opstu knjizevnost i teoriju knjizevnosti, na Katedri za italijanistiku su ostali u nastavi jedan vanredni profesor, jedan docent i jedan lektor, pa je nastava prakticno prestala, ukinuta je nastava hebrejskog jezika, Katedra za engleski jezik je ostala bez ijednog asistenta za knjizevnost i tako dalje.

Zatim je nasilno preraspodelio jedan broj nastavnika na druge predmete oduzevsi im njihove sopstvene i konacno ubedio Upravni odbor da prihvati njegov predlog statuta kojim je stvorio potpuno haoticnu i proizvoljnu organizaciju fakulteta za koju je mislio da ce mu dati potpunu kontrolu, a ujedno sebi dao nekoliko desetina ovlascenja. Odgovor studenata je bio bojkot nastave, a nastavnika jednosatni strajk upozorenja. Ujedno su formulisani zahtevi da se smeni dekan, da se vrati stara organizacija fakulteta i staro nastavno-naucno vece, da se vrate u nastavu svi suspendovani i otpusteni i da se poniste svi neregularno raspisani konkursi.

Dekan je svima otpustenim i nasilno penzionisanim zabranio da ulaze u zgradu i dao im dva sata da se isele iz svojih kabineta, a da bi obezbedio fizicku kontrolu nad zgradama fakulteta naredio je zatvaranja svih ulaza sem jednog i doveo neidentifikovane strazare koji su tri nedelje tokom novembra maltretirali i zaposlene i studente i izazvali niz incidenata. Istovremeno je rektorat nalozio odrzavanje dodatnog oktobarskog, novembarskog i januarskog roka kako bi time obezbedio podrsku studenata, koja je ipak izostala.

Medjutim, raslojavanje i prestrojavanje medju nastavnicima je vec bilo pocelo. Jedan broj je ipak drzao nastavu, a pojedini su i veoma glasno podrzavali novog dekana iz politickih ili oportunistickih razloga. Da bi obezbedio nastavu i pojacao svoj uticaj, poceo je da sa drugih fakulteta preuzima nastavnike i saradnike koji su njegovi politicki istomisljenici, a onda, krseci cak i sopstveni statut, raspisao konkurse za predmete koji ne postoje, na primer opstu i nemacku knjizevnost, da bi time popunio mesta upraznjena suspenzijama, otkazima i penzionisanjem. Oni koje je on na taj nacin doveo, ne bi inace prosli u redovnoj izbornoj proceduri na Filoloskom fakultetu. Nesposoban i jos vise nevoljan da resava probleme, sve cesce pribegava potpunom zakljucavanju zgrade, te je samo zbog toga nastava bila onemogucena vise nedelja, a raste kolicina njegovih pretnji i pritisaka na pojedine nastavnike i saradnike. Istovremeno zastaju skoro sve druge delatnosti na fakultetu, jer jednostavno nije sposoban da samostalno rukovodi radom i izostaje sa fakulteta i po vise dana u nedelji, jer predaje, koliko je poznato, bar jos u Kragujevcu, Niksicu i Banja Luci.

Za svega nekoliko dana je prikupljeno 104 potpisa na zahtevu upucenom vladi i resornom ministru da se dekan smeni i nastava na fakultetu normalizuje vracanjem stare organzacije fakulteta i starog Nastavno-naucnog veca koje cine svi nasatvnici i saradnici, ali ni vlada ni minsitar nisu reagovali ni tada ni kasnije. Vecina nastavnika i saradnika je zatim izglasala odgadjanje ispita u januarskom i februarskom roku i odgadjanje nastave u letnjem semestru. Marojevic je od pocetka imao prilicno zategnut odnos sa Upravnim odborom, koji je prakticno smatrao svojim izvrsnim telom, a kad je njegova samovolja pocela da prelazi sve granice prihvatljive cak i za Upravni odbor koga je imenovala vlada, Upravni odbor je reagovao i 11. decembra predlozio vladi nekoliko odluka kojima bi se stanje bar donekle smirilo, ali vlada ni tada nije reagovala. Protest je tokom raspusta i zatvaranja fakulteta koje je dekan naredio bio na putu laganog osipanja zbog zamora, ali je preokret nastao 4. februara kad je, sa znanjem dekana, a neizvesno da li na njegov poziv ili nalog odozgo, grupa batinasa uvece u 18.45 tukla i izbacila iz zgrade fakulteta vecu grupu studenata i nastavnika koji su hteli da protestuju ostajuci na fakultetu svih 24 casa.

Do tog trenutka je glavninu nastavnicke akcije vodio Strajkacki odbor, a od tog trenutka je kljucnu ulogu igrala Katedra za srpski jezik i knjizevnost koja je bila glavna meta dekanovih napada. Istovremeno su vodjeni pregovori sa upravnim odborom i rektorskim kolegijumom. Pod pritiskom protesta i zbog cinjenice da je dekan svojim krajnje neproduktivnim nastupom verovatno vec poceo da biva opterecenje i za samu Srpsku Radikalnu Stranku, usledilo je saopstenje Upravnog odbora kojim, uz ogromne pohvale upucene dekanu, moli vladu da ga na njegovu molbu razresi duznosit dekana da bi otisao u Moskvu na trogodisnji rad na srpsko-ruskom jezickom projektu, potpuno izmisljenom. U medjuvremenu sudski postpuci jos nisu okoncani sem sto je Ranko Bugarski privremenom merom vracen na posao, ali Radmilo Marojevic nije pristao da ga izvrsi. Istovremeno je, do poslednjeg trenutka, pokusavao da nanese dodatnu stetu fakultetu, pa je tako povukao ranije iznudjeni potpis sa zahteva javnom pravobraniocu da obezbedi vanparnicno namirenje sa otpustenima i vrati ih na posao i doneo jos neke odluke koje pogadjaju one koji ucestvuju u protestu.

Dve nedelje kasnije, nakon mnogo nagadjanja oko imena novog dekana, usledilo je imenovanje Radeta Bozovica, profesora za arapski jezik i knjizevnost, kolumniste u Borbi i clana Upravnog odbora. Prvog marta novi dekan je vratio na posao otpustene nastavnike i saradnike i nakon skoro cetiri meseca protesta situacija na fakultetu je pocela da se smiruje. Medjutim, ostaje jos mnogo neresenih problema, od potpunog povratka na posao otpustenih, preko resavanja statusa onih koje je Marojevic doveo do obnove katedara koje su najvise pogodjene dugotrajnim razaranjem.

To je bio unutarnji tok sukoba. U njemu se Marojevic usmerio prvenstveno na nacionalne katedre i katedru za slavistiku zbog eksternog toka dogadjaja. Sve druge katedre su imale sporednu ulogu, sto, naravno, nije umanjilo stetu koju je njima naneo.

S druge strane, rec je o Marojevicevom daleko sirem projektu stavljanja pod kontrolu tokova srpske filologije. Rec je o potpuno ili skoro potpuno naucno neutemeljenom poimanju srpskog jezika i knjizevnosti sa ekstremno nacionalistickom osnovom cije su osnovne ideje on i grupa oko njega izlozili u prva dva broja novopokrenutog casopisa Srbistika i leta 1998. godine nakon imenovanja za dekana u spisu Slovo o srpskom jeziku. Tada je u jednom intervjuu rekao i da ce ta shvatanja ubuduce predstavljati osnovu nastave srbistike na Filoloskom fakultetu. To je program ciji se pandan moze naci samo u nacifikaciji nastavnih programa u nacistickoj Nemackoj i u nametanju Marovih jezickih i Lisjenkovih bioloskih shvatanja u bivsem Sovjetskom Savezu. Da bi to ostvario, odmah po preuzimanju duznosti dekana preuzeo je kontrolu na Medjunarodnim slavistickim centrom i poslao dopis kojim je pokusao da preuzme i upravu nad Slavistickim drustvom Srbije i Savezom slavistickih drustava Jugoslavije, a istovremeno otvorio veoma sirok front napada na SANU i Maticu srpsku kao izdajnicke institucije. Po recima ljudi njemu bliskih, ambicije su mu bile jos sire od toga.

Njegova politika je na fakultetu verno odslikavala politiku Srpske Radikalne Stranke i JUL-a. U istoriji Filoloskog fakulteta nije zabelezeno da je cak i pod nemackom okupacijom toliko stete naneto nastavi, nauci i medjuljudskim odnosima u toliko kratkom vremenu. Fakultet je katastrofalno unazadjen u svakom pogledu i bice potrebne godine da se oporavi, a i to pod uslovom da Marojeviceva struja ne postane dominantna preko njegovih istomisljenika na fakultetu, starih i onih koje je doveo za vreme svog mandata, ili preko zakonskih pritisaka. Podele na katedrama su ostre, mnogo je zakulisanih pregovora i dogovora, mnogo je internih katedarskih sukoba dovedeno do usijanja Marojevicevim sistematskim podjarivanjem svih sukoba. S druge strane, Marojevic je uspeo ne samo da ujedini veliki broj nastavnika i saradnika koji su se ranije jedva poznavali ili veoma razlikovali po svojim stavovima, nego i da okrene protiv sebe najveci deo administracije i tehnickog osoblja koje nije moglo normalno da obavlja svoj posao. Osim toga, zaposleni su poceli da shvataju da im je potrebna jaka sindikalna organizacija da bi uopste uspeli da se odrze. Tako da u zbivanjima ima i jedan pozitivan element.

Ljubisa Rajic